SQARIM:

Polemikë rreth librit "Preševo - Istorija i Sudbina" nga autorët Mr. Tomisllav Petroviq dhe Prof Svetislav Petroviq.
Autorët në fjalë të këtij libri kanë reaguar me tekst në emailin tonën ndaj kritikave që iu është bërë këtij libri nga z.Xhemaledin Salihu, andaj vendosëm ti botojmë ato në origjinal, në gjuhën Serbe.

Povodom izdavanja knjige : Presevo : Istorija i sudbina, autora Tomislava i Svetislava Petrovica

Pise: Xhemaledin Salihu


Monografija sa puno nostalgije, gneva i nacionalistickih tendencija

Knjiga : Presevo : Istorija i sudbina, presevskih autora, Tomislava i Svetislava Petrovica, koji aktuelno zive u Jagodini odnosno u Smederovskoj Palanci, 2. dopunjeno izdanje, u izdanju Grafika Trumbica iz Jagodine, 2009. godina izdanja, ima ovaj sadrzaj : predgovor, uvod, rezime, toponomija, legende, hronologija, dijalektoloski recnik, nosnja i obicaji, drustveno-zabavni zivot, Presevo kakvo ga ja pamtim, beleske o autoru-S. Petrovic, beleske o autoru-T. Petrovic i recenzije N. Stanojlovica i N. Petrovica na : Presevo-nekad i danas.


Proslost i topograsfski razvitak


O Presevu i njenim mahalama pisu mnogi autori : J. Trifunoski, T. Vukanovic, J. Hadzi-Vasiljevic, I. Kelmendi i drugi. Autori ove monografije svoje pisanje o Presevskim mahalama baziraju na pisanje J. Trifunoskoga, koji nerealno, neobjektivno i subjektivno pise o presevskim mahalama i demografiji Juzne Srbije i Severne Makedonije, sto kontestiraju i kritikuju ga mnogi albanski autori, medju njima i Akademici Redzep Ismajli i Hivzi Islami. Treba videti i konsultovati i pisanje T. Vukanovica.

U razgovorima sa poznatim i cenjenim Presevskim starcima i konsultujuci literaturu o mahalama, dosao sam do konacnog zakljucka da najstarije Presevske mahale su : DOGANSKA MAHALA, koja se prostire na desnoj strani reke i odnosi se na fis KELMEND, potom KUKLJARSKA MAHALA, koja se prostire na levoj strani reke i odnosi se na fis THAC i SHEH-HALILSKA i ALI-METSKA MAHALA, koje se prostiru na levoj strani reke i odnose se na fis SOP. Ove dve Mahale su jedne krvi.

Ovim putem zelim da spomenem sve Presevske mahale, koje se ne mogu naci u ovoj monografiji : Doganska, Sheh-Halilska, Kajallarska, Berberska, Karapondzet, Mutishet, Hanucka, Salimuset, Hamiska, Hadzi-Becirska, Mula-Ademska, Cutska, Pamuket, Kekinska, Harunska, Licajt, Hysenska/dosli kasnije/, Nezajt, Berajt, Rahmonska, Bugarinska/dosli kasnije/, Dodajt, Begajt, Zelcajt, Majancalite, Bidzalarska, Babaluket, Bilalcaushet, Horosanska, Maloket, Mula-Abazska, Napranska, Kamberska, Corvelitska, Derrajt, Sehlerska, Ali-Metska, Budimet, Golomerska, Binajt, Trnavska/dosli kasnije/, Karavelijska, Halacska, Zengulska.

Ove Mahale su skoro ciste etnicke , dok Mahala Peska, Romska i kasnije Bosnjacka su mesane mahale, gde zive Srbi i ostali.


Etnicka proslost stanovnistva

Autori knjige o Presevu celu teoriju o srpskom, turskom i albanskom stanovnistvu osnivaju na subjektivno pisanje i nacionalistickim tendencijama autora J. Trifunoskoga, koga kritikuju i njegovu tezu odbacuju kao netacnu kada je rec o albanskom stanovnistvu Juzne Srbije i Severne Makedonije i to akademici Redzep Ismajli i Hivzi Islami. Autori monografije su trebali da konsultuju i literaturu pisanu od T. Vukanovica, Ibrahima Kelmendija, Sabita Ukaja i ostalih, jer nije tacno kada kazu da tursko stanovnistvo doslo iz Vranja, Leskovca i Pirota. Radi se o albanskom stanovnistvu proteranu iz ovih gradova i kao muhadziri su nastanjeni u Presevu i drugim mestima. Treba konsultovati pisanje Akademika Redzepa Ismajlija, Hivzi Islamija, Ibrahima Kelemndija i Sabit Ukaja.


Nacionalni sastav stanovnistva

Autori kada pisu o nacionalnom sastavu Preseva trebalo bida imaju u vidu i ove argumente :

Presevska kaza 1878. godine je imala 134 sela sa 39.545 stanovnika, od kojih vecina je bila muslimanska, dok ostali sloveni.U ovo vreme Presevska kaza u svom sastavu je imala i dve nahije : Bujanovac i Trgoviste.

Vasil Kncov pise da po Salmanesu Vilajeta od 1311. godine, Presevska kaza je imala 15.932 muhamedana, ili kako ih naziva muhamedana-cisti arnauti i 26.047 bugara.

Ovde cemo dati i neke beleske o stanovnistvu Preseva po srpskim statistikama :
Godine 1953, Presevska opstina od 24.507 stanovnika je imala : 15.452 albanaca/63%/ ; 6.368 srba/25.9%/ i 2.787 ostalih/11.1%/.

Opstina Presevo, 1961. godine od 26.733 stanovnika je imala : 18.229 albanaca/68.2%/; 6.741 srba/25.2%/ i 1.763 ostalih/6.6%/, dok sam grad Presevo od 5.671 stanovnika : 2.897 albanaca/51.9%/ ; 1.650 srba/29.2%/ i 1.040 ostalih/18.9%/.

Opstina Presevo, 1981. godine od 33.948 stanovnika je imala : 28.967 albanaca/85.3%/; 4.198 srba/12.3%/ i 783 ostalih/2.4%/.

Na osnovu gore iznetih statistickih podataka, mozemo slobodno zakljuciti da Presevo nikada u svojoj istoriji nije imala 30% srpskog stanovnistva.



PRESEVO KAKVO GA JA PAMTIM

Srpsko i drugo nesiptarsko stanovnistvo do 70-tih godina 20. veka

Autori knjige pisu neobjektivno kada je rec o turskom stanovnistvu Preseva, jer to stanovnistvo povecavaju na racun albanskog stanovnistva. Tako da osim porodice Esadi, koju tretiraju kao tursko, oni povecavaju tursko stanovnistvo albanskim porodicama I to : porodica Cerimi/Cerim, Ilmi, Cani, Sami, Nuredin/ nikada po nasim saznanjima nije se izjasnjavala kao tursko stanovnistvo, sada i aktuelno zive i rade kao albanska porodica u Presevu. Takodje porodica Hyseni/Musa, Haki, Zecirja/, potom porodica Sabani/Jakup i Jahja/ su albanske porodice, Golomerske mahale od fisa Kelmend, kao sto su i porodica Sabani/Zijus, Isuf, Ymer/, porodica Mustafa/Muharrem i Nuredin/, pa albanska porodica Ibrahimi/Kadri, Ahmet i Dzafer/, za koje autori tvrde da su turci kao i porodica Ali Aliu, koje zive, rade i govore albanski u Presevu.

Autori sa ovim podacima o stanovnistvu Preseva zele da smanje albansko stanovnistvo i ujedno da promene stvarnu i realnu sliku stanovnistva Preseva.


LOKACIJE STANOVNISTVA I RODOSLOVI

Glavna presevska ulica-od Osnovne skole do Tozine plevnje

Autori knjige pisu samo o srpskim porodicama u ovaj deo Preseva, ne spominjajuci nijednu albansku porodicu, kao da je Presevo samo srpsko. Ili kada pisu o nekoj albanskoj porodici ili albancu, autori nazivaju ih “siptari” a ne “Shqiptar”kako albanci zovu sebe ili kako se izgovara, onda pisu negativno. Tako cenjenog albanskog profesora srpskog jezika ne samo za mene, nego i za mnoge generacije ucenika albanaca i srba, iako mu je hobi bio igranje karata.Autori govore negativno da bi ga diskreditirali njega, a ujedno celo albansko nastavnicko osoblje, aludujuci na to, evo kakvi su bili albanski kadrovi.Autori ga zovu Mustafa “kece” umesto Mustafa “Keca” Selimi i kazu da je bio “komardzija”, koji nije redovno odrzavao nastavu i prepustio casove da bi isao kod Tozine kafane. Ja i moja generacija ga ne pamte kao takvog.


Medjunacionalni odnosi

Autori namerno mesaju pojmove : siptari i albanci, kao da nisu jedno : isti jezik, ista kultura, isti obicaji i zakoni i dr..


Cak idu toliko daleko pa pisu da za vreme Rata, oni “albanci” okupirale su presevske siptare/treba sciptar=shqiptar/ i saradjivali sa okupatorom.Po njima je bilo sukoba izmedju albanaca, koji su dosli i siptara mestana. Treba pojasniti o kojem se Ratu radi.

Kada pisu o nacionalnim odnosima nisu korektni, narocito kada zele da negativno pisu o albanskom narodu Preseva, onda nadju pogrdne reci : siptarcice, siptarke i sl. Po autorima, medjunacionalni odnosi se kvare narocito posle 70-tih godina prosloga veka , onda kada politicari i albanska intelegencija pocela kampanju netoleratnosti prema srbima.
Po autorima su zauzeti stavovi, od koga, pitam se ja, da na jednog zaposlenog srbina se zaposle 10 albanaca. Koliko se secam ja, moji drugovi iz generacije pa starije i mladje generacije sa kojima sam razgovarao, ne se secaju, da je takvih stavova bilo. Istina pocelo je i zaposlavanje albanaca, sto autori nisu mogli da prihvate kao realno stanje stvari i prilika u to vreme, a narocito posle brionskog plenuma. Autori pisu a nije tacno da ovakvo zaposljavanje je islo na ustrb srpskog stanovnistva i da ovo stanovnistvo treba znati da nije joj mesto u Presevu kao i da treba misliti o svojoj buducnosti van Preseva. Albansko stanovnistvo je samo zahtevale i njeno zaposljavanje kako bi odrzali porodice, jer Presevo nikad nije osetilo blagodeti socijalizma kako rece jedan politicar,socijalizam i blagostanje je stiglo do Vranja/vecina srpsko stanovnistvo/. Autori dalje pisu o slucaju jednog od autora ove knjige, sto je subjektivno, radi se o Svetislavu, koji je bio presevski kadar, profesor pedagogije, koji nije favorizovan povodom izbora za nacelnika policije u Presevu 1968. godine, izabran je albanac na predlog tadasnjeg parlamentarca Dusana Devedzica i da nije nasao posao njegova zena, sa visom skolom za vaspitace. Ovi su bili razlozi zbog kojih se ova porodica Petrovic odselila u Jagodini odnosno u Smederevskoj Palanci. Takodje pominju kupovinu srpskih kuca za basnoslovne sume, iako se znalo da je albanski narod siromasan.Jeste mogli ste vi da birate ekonomski jake gradove po Srbiji, dok albanci morali su tu da zive, u svome rodnome mestu, iako siromasno.
Takodje u ovoj knjizi pominju siromasnost ove opstine, ja kazem namerno ostavlene siromasne. Zato cemo dati neke podatke da bi demantovali autore :

-Iako geografski uslovi su bili vrlo dobri, uslovi transporta na koridoru 10 i veliku zelju stanovnistva za radom, Presevo ostaje najzaostalija opstina u Srbiji, ko bi ziveo u ovoj opstini,
-U pogledu drustvenog razvoja Presevo je zaostalo od ostalog dela Srbije, do Vranja se osetilo taj ekonomski razvoj/zive srbi/. U Vranju se razvijala industrija, koja je upotrebila gradju Preseva i Bujanovca.
-Tako da Presevo u ove godine svoga razvoja imalo je 5 puta manje nacionalni dohodak za stanovnika od proseka Srbije,
-U Presevu, 1987. godine stopa investicija je bila samo 12.4% od proseka Srbije, dok 1988 samo 6.2%,


-U opstini Presevo, svi srbi su bili zaposljeni, dok je svaki 18 albanac bio zaposlen, u Srb iji je svaki 4 stanovnik bio zaposlen,
-Iako u sastav stanovnistva srbi cine samo 7%, oni su stambene fondove koristili 60%,
-u oragane i institucije republike bili zaposleni samo srbi.
-Ideo-politckom diferencijom su isterani oko 100 nastavnog albanskog osoblja,
-Nepravde u kulturi, obrazovanju, informisanju/nastavni planovi, tekstovi i sl./,
-Natalitet u 1.000 stanovnika, kod albanaca je bio 27.5, dok u Srbiji 16.7,
-Prirodni prirastaj stanovnistva u Presevu je bio 20.5, dok u Srbiji 7.5,

Ovi podaci koje smo pominjali ukazuju na ekonomske razloge iseljavanja srpskog stanovnistva iz Preseva i veliki dobit od prodaje kuca i imovina, sto ne iskljucuje i neki politicki slucaj.
Da kazemo i to da je Presevo bilo u Srbiji, gde su vladali zakoni Srbije i Presevo bilo pod pod jurisdikcijom Srbije.
Knjiga zavrsava dvema recenzijama N. Stanojlovica i N. Petrovica o knjizi : Presevo-nekada i danas, nije objavljena koriscena literatura sto je osnovno za jednu knjigu.


LITERATURA

1.Fanula Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba : Tribal, Autarijati, Dardanci,Skordisci i Mezi, Beograd, Equilibrium, 2007
2.Fanula Papazoglu, Iz istorije antickog Balkana, Beograd, Equilibrium, 2007
3.Vasil Kncov, Izbrani proizvedenia, tom 2, Sofia, Nauka i iskustvo, 1970
4.Sami Frashëri, Vepra 7, Kamus Al-a’lam : ((Enciklopedia-Pjesë të zgjedhura), Prishtinë, Rilindja, 1984
5.Jov. F. Trifunoski, Presevo, Beograd, 1951
6.Mehmet Jusufi, Vështrim gjeografik i Preshevës dhe rrethinës, Përparimi, nr.7-8, Prishtinë, 1965
7.T.P. Vukanovic, Presevo, Vranje, Vranjski glasnik, knj. 2, 1966
8.J. Hadzi-Vasiljevic, Juzna Stara Srbija, Presevska oblast, knj. 2, Beograd, 1913
9.Xhemaledin Salihu, Kultura shqiptare në Preshevë 1945-1995, Preshevë, 1999
10. Xhemaledin Salihu, Nekoliko razgovora sa poznatim i cenjenim starcima Preseva
11.Ibrahim Kelmendi, Një shtyllë e Kosovës quhet Preshevë, Preshevë, 2006
12.Hivzi Islami, E vërteta mbi shqiptarët në disa vepra antropogjeografike, Prishtinë, Dituria, nr.1, 1971
13.Rexhep Ismajli, Mbi disa toponime në Serbi të Jugut dhe në Maqedoni të Veriut, Prishtinë, Gjurmime Albanologjike, nr. 1-2, 1970
14. Statisticki podaci, uzeti za nekoliko godine od Statistickog republickog zavoda Srbije
 

Фрустрације Џемалудина Салихуа

Реаговање на текст поводом објављивања књиге Прешево –историја и судбина

На почетку морам да изразим задовољство што је књига Прешево лепо примљена и изазвала велико интересовање , пре свега , прешевске јавности .
Драго ми је што је господин Џемалудин пажљиво прочитао поменуту књигу и дао свој критички осврт на први део књиге чији сам ја аутор. С. Џемалудин има само примедбу на називе махала које сам преузео из књиге Ј Труфоноског Прешево , Београд 1951. који ,по господину, нереално и субјективно пише о називима махала
и да аутори ове књиге /Т. Петровић С. Петровић/ целу своју теорију о српском , турском и албанском становништву базирају, оснивају на субјективно писање и на националистичким тенденцијама аутора Ј. Трифуноског , чију тезу одбацују академици Реџеп Исмајли и Хивзи Ислами . Џемалудин саветује ауторима књиге о Прешеву да је требало да консултују литературу неких других аутора./Т Вукановића, И Келмендија , С Укаја и др. /
Господин Џемалудин каже да се поред литературе ослањао , пишући овај текст, и на разговоре са старцима , па и на своја сећања
Млади Џемалудин не зна да се наука не служи разговорима и сећањима .
Аутор првог дела књиге Т. Петровић је користио литературу каја му је била на располагању . Господина нисам познавао да му се обратим да ми да неке сугестије , да ме упути на, мени непознату, литературу албанских научника и историчара. Ментори ми нису били потребни . А и да сам знао за ове научнике који пишу на албанском језику нисам могао да користим њихове радове јер не познајем довољно њихов језик, који , дозволићете, ипак није светски.
Радо ћу извршити допуне и корекције уколико ми Господин Џемалудин стави на располагање помињану литературу , у преводу.
Рецензенти књиге о Прешеву нису нашли ни трагове , ни одјеке национализма и пристрасног писања , напротив оценили су да је писање било објективно без примеса национализма.
Да је господин Џемалудин читао мемеоаре Т. Петровића уверио би се да је Томислав био космополита , одгајан у духу братства и јединства међу народима .
Кад је реч о националнмом саставу становништва у потпуности се слажем с господином Џемалудином који наводи статистичке податке и тачно је да је Прешево по попису из 1953. имало 25,9% становништва а 1981године 12,3%. , што јасно говори о исељавању српског живља из различитих разлога .
Хвала, још једном на примедбама и сугестијама господину Џемалудину Салихуу али ће морати и годподин да уважи аргументе који не иду у прилог његовим тврдњама


26. новембар.2009
мр Томислав Петровић
У Јагодини

POLEMIKA POVODOM KRITIČKOG PRILAZA XHEMALEDINA SALIHUA O KNJIZI AUTORA TOMISLAVA I SVETISLAVA PETROVIĆA –
PREŠEVO ISTORIJA I SUDBINA –

Polemišu autori knjige

Na SAJTU Preševo povodom gore navedene objavljene knjige oglasio se naš zemljak iz pomenutog mesta, Xhemaledin Salihu, sa namerom da ukaže da je to knjiga sa puno nostalgije, ali i sa puno gneva i nacionalističkih tendencija ,kako on reče.
Pa da pokusamo da nađemo, ako naravno možemo, zajednički jezik.
Isključiva želja autora ove knjige bila je da pomogne da se otrgne od zaborava jedno lepo vreme života ondašnjih mladih ljudi naše generacije Preševljana, kao i da se zabeleže ljudi i događaji u vremenskoj distanci koja je velika, jer se radi o proteklih četrdesetak godina od kako smo otišli iz rodnog mesta i od tada živimo u Jagodini, odnosno Smederevskoj Palanci. Ovo utoliko pre , jer Preševo danas etnički ni iz daleka ne liči na ono kakvo ga mi pamtimo. Naša je namera takođe bila da uglavnom predstavimo ondašnji srpski živalj jer su nezapamćena migraciona kretanja u međuvremenu zadesila uglavnom ovu populaciju. Danas u ovom mestu živi svega pedesetak srpskih porodica , dok ih je po popisu od 1961.godine ovde bilo 1650 , ili 29,2 %. Kad smo već kod ove činjenice da kažemo da je po tim ,kako reče kritičar srpskim podacima (!), bilo 2897 Šiptara ( ne smeta i da danas kažemo Albanaca), 898 Turaka, 33 Makedonca, 37 Muslimana, 140 nepoznatih i manji broj drugih naroda i narodnosti. Znači, od ukupno 5680 stanovnika , Šiptara (Albanaca) je bilo 51%, Srba 29,2%, Turaka oko 16% i dr. Ovim se jasno vidi da tvrdnja da ovde nikada nije živelo blizu 30% Srba nije tačna(valjda od 29,2% do 30% nije daleko).
No da pođemo hronologijom zapažanja kritičkih redova autora Salihua.
Podnaslov PROŠLOST I TOPOGRAFSKI RAZVITAK pisao je koautor Tomislav, i on će dati verovatno detaljniji odgovor na ovaj deo kritike. Međutim ono što pada u oči to je minimizacija svih istorijskih izvora podataka , sem autora Albanaca, sto naravno jasno govori o namerama autora kritike. Kada govori o preševskim mahalama ,kritičar se oslanja na kazivanje izvesnih sadašnjih „ staraca“ iz Preševa ne navodeći njihova imena jer bi verovatno među njima prepoznali i nekog „starca“ Srbina ,pa verovatno i Albanca, koji su očigledno naša generacija, jer smo i mi danas „starci“ pa i mi po nešto pamtimo. Čudno je da se niko od tih starina ne seća da se jedna velika mahala u to vreme zvala trejačka po Srbima Trejačanima koji su tu živeli,a ovde su došli iz pčinjskog sela Trejace, ili veoma velika bošnjačka mahala nastanjena pretežno Srbima ili Đorgovska mahala naseljena istoimenim stanovništvom koje je sebe smatralo Srbima i dr. Naravno, ne osporavamo da su postojale i mahale o kojima govore navedeni „starci“, ali je ova knjiga imala jasan cilj kako smo u uvodu rekli da predstavi ondašnji srpski i drugi nealbanski (nešiptarski), živalj jer postoji realna opasnost da jedna relativno bliska istorija ovoga mesta bude pala u zaborav, zbog spleta navođenih okolnosti u ovoj knjizi . Ovoga puta izražavamo i dobru volju,ukoliko ona postoji i sa druge strane, da zajedno sa

2.


zemljacima Albancima koji vole da pišu, napišemo jednu usaglašenu monografiju o našem zajedničkom rodnom mestu Preševu što bi bio pravi doprinos međuetničkom razumevanju žitelja ovoga mesta o delu naše zajedničke istorije i suživota. Ovo bi naravno morala da bude jedna sveobuhvatna knjiga o zajedničkoj istoriji ljudi koji su ovde živeli više decenija ,uglavnom u slozi i toleranciji.
Interesantni su podaci o kojima govori autor kritike u delu koji se odnosi na ETNIČKU PROŠLOST STANOVNIŠTVA. Naime po njegovim navodima pre oslobođenja od Turaka u gradovima Vranje, Leskovac, pa i Niš nisu živeli Turci već Albanci ,koje su Srbi proterali po oslobođenju iz tih krajeva ,te su se oni(Albanci),a ne Turci, doselili u Preševo i druge još ne oslobođene krajeva od Turaka .Ovo će biti ,ako je to tako i bilo, svakako veliki doprinos jednoj dosada nepoznatoj „istoriskoj činjenici“. Ali, radi se o nekim nepobitnim činjenicama koje moraju da se imaju u obzir. Starine sa kojima je razgovarao naš uvaženi polemičar moraju da se sećaju činjenice da je mnoštvo Turaka između pedesetih i šezdesetih godina napustilo Preševo i odselilo se u Tursku, a da je i po navedenom popisu stanovništva iz 1961.godine svojeručno i svojevoljno izjavilo 898 Turaka da pripadaju toj etničkoj grupaciji.( ili 15,6%). Utoliko je apsurdnija tvrdnja da gotovo sem Taljata Esadija i njegove familije Turaka u Preševu gotovo i da nije ni bilo. Veoma nam je žao ako smo povredili etnička osećanja familije Ćerimija i drugih koje smo pomenuli kao pripadnike turske nacionalnosti, ako se oni tako nisu osećali i sada se tako ne osećaju, i naravno ako nisu turskog porekla. Izvinjavamo se ,naravno , i za druge eventualne greške u činjenicama jer se radi kako i sami kažemo o sećanjima , a sećanja od pre 40 i više godina mora se priznati da mogu da budu i problematična (posebno kod nas“staraca“).
U delu knjige PREŠEVO KAKVO GA JA PAMTIM ,koji je pisao Svetislav,autor
kritike nijednom reči nije pohvalio nastojanje pisca da se iz sećanja i zaborava ne istrgnu porodice i konkretni ljudi Srbi koji su ovde u priličnoj slozi suživeli sa svojim prijateljima i sugrađanima Šiptarima (Albancima), već je težište kritike dato na neke marginalne stvari. Čak se ovde podmeću i neka imena koje je kao autor uvredio,a u stvari nije ih ni pomenuo( Šabani,Aliju,;Mustafi i još neke.) Navodeći dalje kritike o nabrajanju srpskih porodica i familija, Salihu zamera što nisu pominjane i šiptarske (albanske) familije iako su autori jasno definisali cilj i nameru knjige. Naravno da je apsurdno tvrditi da je bila namera da se umanji broj i procenat šiptarskog (albanskog) življa jer se na više mesta u knjizi govori o proporcionalnoj strukturi stanovništva, čak se navode i zvanični statistički podaci.
Kada sam govorio u našem nekadašnjem kolegi Mustafi „Keče“(kako smo mi znali da mu je nadimak) nije nam bila namera da omalovažimo nikoga već samo da plastično opišeno ondašnji život ljudi ove u ono vreme može se slobodno reći kasabe,te je u kontekstu toga nešto rečeno i o profesoru i našem kolegi Mustafi. Da li je ovde izneta istina ili laž dobro znaju ondašnji naši preševski savremenici i Srbi i Šiptari (Albanci).Ali, kritičar ne pominje ovde da je o istom poroku u knjizi bilo reči i


3.


o nekim Srbima.(Dragi „Kene“, „Bojadžija „,Mića Popović i drugi,među kojima je takođe bilo i intelektualaca.) Posebno je zla namera kojom se hoće da kaže kako smo mi hteli da omalovažimo sve albanske profesore pominjući profesora Mustafu u datom kontekstu. Naprotiv, mogu i posle toliko prohujalog vremena da kažem da nije bilo nijednog profesora Albanca sa kojima nismo bili u dobrim odnosima, čak sa mnogima od njih i u odličnim, a među njima je bilo i izvanrednih stručnjaka i pedagoga.
I na odeljak knjige MEĐUNACIONALNI ODNOSI dato je niz kritičkih opaski.
Zamera nam se da mešamo pojmove Siptari i Albanci. Naša namera nije bila da se bavimo tim pojmovima, a najmanje da ih politizujemo. Posli smo od ondašnjih uobičajenih činjenica da za ljude ove nacionalne grupe nije bilo niti ponižavajuće niti uvredljivo da se nazivaju Siptarima ,čak su se i oni sami tako predtavljali.Sada je situacija drugačija i mi to naravno poštujemo. Albancima smo zvali tri do četiri porodice koje su u ono vreme došli u Preševo kao emigranti iz Albanije(Sećam se da se jedan od njih valjda prezivao Borići i da je ostao trajno da živi ovde).
Naravno da se banalizuje i naše opisivanje stanja u Preševu za vreme Drugog svetskog rata. Kao mi kažemo da su u Preševu „Albanci okupirali Albace“ sto je nonsens. Valjda je elementarno poznavanje istorije da je za vreme Drugog svetskog rata bila činjenica da smo sa jedne strane imali okupatore, naciste, Nemce,Italijane(Naravno i Japance na drugom kraju sveta) i druge koji su sklopili savez sa njima (među kojima i zvanična albanska vlast), a da je sa druge strane bio pokret otpora na čelu sa tzv. savezničkim snagama. I među Albancima i Srbima bilo je pristalica i jednih i drugih. E pa u tom kontekstu se u knjizi i opisuje jedan deo okupacije Preševa kada su albanske okupacione snage vladale ovim prostorima i kada je na žalost učinjeno dosta zlodela nad srpskim življem. Upravo u uslovima takve okupacije Preševa bilo i je primera i velike saradnje između građana srpske i šiptarske nacionalnosti. Treba bolje pročitati knjigu da bi se objektivno reklo sta o tome kažu upravo njeni autori. Treba isto tako reći,kako se ne bi manipulisalo činjenicama da je u Preševu u pokretu otpora (Čitaj partizane) bio veliki broj i Srba i Šiptara a da su među njima bili i poznati organizatori pokreta i partijke vođe(naravno komunističke) Abdula Krašnica „Abdula Preševa“, Selim Selimi (Čija je porodica nažalost najviše stradala u ovom bratoubilačkom ratu , i to, zna se dobro od koga), Vojin Petrović „Žarko „ i mnogi drugi koje je već istorija zabeležila. U tom bratoubilačkom ratu pođednako je stradao i jedan i drugi većinski narod ovoga našeg mesta.
Kada se govori o uzrocima odlaska iz Preševa profesora braće Petrovića takođe ima pokušaja pogrešnog tumačenja ove knjige. Prvo,profesor Tomislav je otišao iz ovog mesta godinu dana ranije pre brata Svetislava i to iz razloga koji su dobro poznati ondašnjim našim kolegama iz Gimnazije(uto vreme nije bio ni oženjen), i to i Srbima i Albancima (a u tom trenutku je bilo poprilično i srpskog nastavnog kadra u ovoj Školi, pored naravno većinskog albanskog kadra.) Drugo,Svetislav nije otišao

4.


odavde zato što nije imenovan za načelnika SUPA , već zato što nije bilo izgleda da zaposli suprugu učiteljicu (a ne sa višom vaspitačkom školom kako se u kritičkim navodima kaže, jer je pomenutu višu školu završila po odlasku iz Preševa.) A da li je Svetislav bio u to vreme mladi preševski kadar i sve drugo što je u vezi sa tim u knjizi napisano mogu najbolje da posvedoče,hvala Bogu još uvek živi, ondašnji njegovi prijatelji i savremenici i jednog i drugog naroda.
O siromašnim ljudima koji bogato plaćaju tuđe kuće naravno sud treba da kaže istorija i o tome ne bi smo više. O prikazivanju socijalne bede i zapostavljenosti ove Opštine od strane ondašnje republičke srpske vlasti nemamo primedbe jer su to nepobitne činjenice. Uostalom, kada autori knjige govore o uzrocima velike migracije Srba iz Preševa ,na prvom mestu kao uzrok stavljaju ovaj problem, a zatim pominju i druge probleme.
Iako Salihu očigledno veoma dobro vlada srpskim jezikom moramo da primetimo da je loše protumačio izraz „šiptarčica“ i još neke kao pogrdne, naprotiv u srpskom govornom žargonu to je simpatičan izraz i nijedan se Srbin ne bi naljutio kad bi mu dete neko nazvao „srpkinjica“,naprotiv to je neka vrsta „tepanja“i milošte.
Dakle,monografija(mi je ipak zovemo knjiga) jeste napisana sa puno nostalgije ,jer valjda karakteristika starosnog doba u kojoj se mi autori danas nalazimo izaziva ovakve jake emocije, ali je veoma pogrešna tvrdnja da je i“puna gneva i nacionalističkih tendencija“kako to hoće da prikaze uvaženi zemljak Xhemaledin Salihu. Svako ko je u Preševu poznavao nas i našu porodicu,još od našeg deda Mate ,pa preko našeg oca Mileta“aga Milja“. ,do nas samih , zna dobro kakve je odnose ona imala sa ogromnim brojem Šiptara (Albanaca) i njihovih porodica i na kakvom je nivou bilo njihovo drugarstvo i prijateljstvo. Zato, ovakve insinuacije date na račun naših namera u knjizi najblaže rešeno su nekorektne. Još jednom se izvinjavamo ako smo negde nenamerno u nekoj činjenici pogrešili, ali osnovni cilj pisanja knjige je nešto sasvim drugo od onoga što se želi u kritici da prikaze. Bilo bi dobro da se pažljivije pročitaju i oni delovi knjige koji afirmativno govore o međunacionalnim odnosima između ova dva naroda u Preševu.


Decembar 2009.godine
Svetislav Petrović,profesor u
penziji, koautor knjige

POLEMIKA

Odgovor na odgovor autora knjige : Tomislav i Svetislav Petrovic, Presevo, istorija i sudbina, Jagodina, 2009

Pise : Dzemaledin Salihu


I.Neka moja zapazanja, saznanja, tvrdnje i predloga u vezi pisanja Monografije Preseva i na pisanje pomenutih autora :

1.Moje pisanje povodom objavljivanje istorijskog teksta : Presevo, istorija i sudbina nije kriticki osvrt niti kriticka analiza, vec kritika na pojedina konkretna tretirana pitanja u knjizi, jer pisati kriticki osvrt onda treba pisati o dobrim i losim stranama knjige, odnosno analizirati knjigu u celosti, to najbolje zna autor Svetislav Petrovic, profesor pedagogije.Vidi moj clanak :Monografija sa puno nostalgije, gneva i nacionalistickih tendencija.

2.Moje pisanje uopste se ne odnosi na porodicu Petrovic, na licnost autora knjige Tomislava i Svetislava Petrovica.

3.U mom pisanju clanka koristio sam istorijske i naucne cinjenice, argumentaciju i gradju, koju sam posedovao, ne samo albanskih autora, vec i srpskih i drugih istoricara i naucnika, statisticke podatke Zavoda za Statistiku u Beogradu, kao i u dokazivanje mahala grada Preseva, osim istorijskih cinjenica koristio sam i razgovore sa starim, poznatim i uglednim ljudima Preseva, sto i autori knjige koristili neka secanja i uspomene svoje, svojih drugova i prijatelja u Presevu.. Vidi citiranu literature u mom clanku.

4.U pisanju istorijskog dela, istorijske cinjenice, podaci, argumentacija treba da bude tacna, objektivna, realna, citirani izvori i literatura a ne “desilo se, pricalo se itd.”

5.Povodom objavljivanja gore pomenute knjige od pomenutih autora, mom clanku dao sam naslov : Monografija sa puno nostalgije, gneva i nacionalistickih tendencija, sto su i autori u svom pisanju knjige i sami rekli da su pisali sa puno nostalgije “I za veliki dug koji osecam prema tebi Presevo.”
Sada, kada sam procitao po drugi put prvu knjigu autora Tomislava Petrovica : Presevo, secanja i uspomene , uvideo i potvrdio sebi, da sam trebao nazvati clanak: “Monografija sa puno nostalgije, mrznje i nacionalizma” Citiram autore prve i druge knjige, pa neka i sami postovani citaoci sude.
“Samo neuki i nerazumni ljudi mogu da smatraju da je proslost mrtva, neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadasnjosti. Istina je, naprotiv, da je sve ono sto je covek nekad mislio, osecao i radio neraskidivo utkano u ono sto mi danas mislimo, osecamo i radimo. Unositi svetlost naucne istine u dogadjaje proslosti, snaci sluziti sadasnjosti. 1
(Ivo Andric)




“Siptari balisti, zene siptarke i deca konacno su shvatili da je rat zavrsen pa posto su bili na okupatorskoj strani potrazili su spas u bekstvu. Iz moga dvorista se videlo kako zene, deca, starci i drugi odrasli Siptari koji su za vreme rata cinili nedela beze uz vinograde i brda iznad Preseva nadajuci se dace izbeci hapsenje i zasluzenu kaznu. Zene, deca i starci nisu bili krivi ali su se i oni bojali odmazde. Retki su bili koji su pretekli i izbegli smrt. Ostro oko ratnika sa lakocom je pronalazilo pokretne zive mete i malo je kome uspevalo da se prebaci preko brda i potrazi spas.
Jas am se radovao. Bilo mije tek sest godina i u meni se poceo da budi patriotizam, iako je prizor bio tragican verovao sam kao dete da je osveta pravedna i sveta. Mene je zabavljalo kako se pogodjena zrtva kotrlja niz padinu, iako su ponekad to bile zene, bule u crnom sa svojom neduznom decom.
Tako se radjala u krvi sloboda u Presevu, to su bili prvi casovi slobode i prvi dan slobodnog zivota.”2
Ovo pisanje, ovakve misli ne mogu da prihvatam kao kosmopolitsko.

6.U nabrajanju srpskih porodica od ulice do ulice, od sokaka do sokaka Preseva ne osporavam nista autorima, jer dosta tih porodica znao sam i ja.

7.Spadam u one licnosti koje prema svojim intelektualnim fizickim sposobnostima postigao dosta u zivotu, sto nisam imao prepreka u postizanju svojih licnih ciljeva, spadam u skolovane ljude 70-tih godina, osim onih kolektivnih ciljeva albanskog naroda da se skoluju, da zive slobodno, da su jednaki sa drugim narodima i da ispoljavaju svoj nacionalni identitet, svoju kulturu, jezik, obicaje i nacionalne simbole, postujuci i kod ostalih naroda isto.
Prema autoru Terry F. Pettinjon : Frustracija se desava kada jedna osoba bude ometena da postize svoj cilj, onda treba ili menjati cilj ili naci drugi put do cilja.

8.Hvala Vam puno na pohvale znanja srpskog jezika, ali ne mogu vam biti od koristi da vam prevedem albansku literature u vezi Preseva, jer dugo ste ziveli u Presevu medju Albancima, ako ne znate govoriti albanski, bar ste trebali ga razumeti.

9.Moja porodica i rodbina, drugovi i prijatelji zovu me Dzemus, ali moje pravo ime i prezime je Xhemaledin (Dzemaledin) Salihu.

10.Prihvatam ponudjenu iskrenu saradnju u pisanju Monografije ili kako vama odgovara istorijskog teksta Preseva, cak predlazem jednu TV emisiju u Presevu.








II.Odgovor na pisanje Tomislava Petrovica : Frustracije Dzemaludina Salihua


-Proslost i topografski razvitak. –
Ostajem u iznetim istorijskim i naucnim cinjenicama i tvrdnjama kao u prvom pisanju o najstarijim mahalama u Presevu a to su : DOGANSKA, KUKLARSKA, ALIMETSKA I SHEH-HALILSKA MAHALA, vecinsko stanovnistvo je bilo i sada je albansko, a ostale mahale su novijeg datuma.
Padzik ili Pazik Mahala ili Hamidije Mahala po sulltanu Abdulu Hamidiju, koji je na vlasti bio 1876-1909, verovatno je nastala posle Berlinskog Kongresa 1878. godine, nastanjena uglavnom Muhadzirima iz Juzne Srbije i Bosne.
Trejacka Mahala je isto novijeg datuma, nastala je posle 1912. dolaskom i naseljena je uglavnom srpskim stanovnistvom iz krajeva Juzne Srbije, kako navodi i autor Svetislav Petrovic kada nabraja tacno porodice koje su dosle u Presevu, posle 1912 . godine u delu : Lokacije stanovnistva i rodoslovi.
Kada je rec o nacionalnom sastavu stanovnistva, vi se slazete sa mnom ali zakljucavate pogresno, ako je u opstini Presevo 1953. godine, ne u gradu, kao sto navodite vi, bilo 25.9 % srpskog stanovnistva, albanskog je bilo 63%, 1961. godine u opstini je bilo 25.2% srpskog , 68.2% albanskog stanovnistva, dok je 1981. godine bilo 12.3% srpskog i 85.3% albanskog stanovnistva. Ne prihvatam tu cinjenicu kada tvrdite zbog iseljavanja srpskog zivlja iz razlicitih razloga, vec tvrdim suprotno i navodim tri jaka razloga :
-Iseljavanje srpskog stanovnistva za boljim zivotom u vece gradove Srbije,
- Prirodni prirastaj stanovnistva po podacima iz 1982. godine Zavoda za Statistiku u Beogradu: u Presevu 20.5, u Bujanovcu 12.3, u Srbiji 7.5 i u Jugoslaviji 7.8, sto podaci pokazuju 3 cifreni rast prirodnog prirastaja albanskog stanovnistva u Presevu,
3. Ekstremno najnerazvijena opstina u Srbiji, sto nije davala mogucnosti zaposljenja, skolovanja, dobrog zivljenja u Presevu, kao sto su davala takve mogucnosti Vranje, Leskovac, Nis, Jagodina, Smederevska Palanka i dr. sredine u Srbiji.



III. Odgovor na polemiku kritickog prilaza Xhemaledina Salihua o knjizi autora Tomislava i Svetislava Petrovica:Presevo, istorija i sudbina-Polemisu autori knjige


U vezi nacionalnog sastava i strukture stanovnistva Preseva ostajem pri tvrdnji koju sam izneo u prvom odgovoru, bazirajuci se na statisticke podatke Zavoda za statistiku u Beogradu i nema vise sta da dodam ili da oduzmem.
Kada govorim o starim mahalam Preseva ostajem pri tvrdnji na prvom mom clanku, i opet tvrdim da su najstarije mahale : DOGANSKA, KUKLJARSKA, ALIMETSKA I SHEH-HHALILSKA, a ne osporavam i postojanje i drugih mahala : Trejacka i dr.
Kada pisem u clanku o ETNICKOJ PROSLOSTI STANOVNISTVA ostajem pri prvoj tvrdnji i dodajem :

“Srpsko-turski rat iz 1876-78.god. donosi oslobodjenje izvesnih srpskih krajeva od turskog feudalnog ropstva i njihovo prisajedinjenje Srbiji. Iz mnogih krajeva, narocito varosi Juzne Srbije, kao i iz Bosne, doseljavaju se muhadziri u Presevo. Smatra se da je tom prilikom doseljen u Presevo znatan broj turskih rodova, a pored toga i siptarskih”3
“U vreme Srpsko-turskih ratova 1876. i 1877-1878. u ovom mestu je zivelo 8 porodica Srba(Terzijinci, Mircinci i dr.), a sada ima svega 4 hriscanske porodice i to srpska je samo jedna”.4
“Zato sto su u Presevu, od vremena naseljena ovuda, ziveli Arnauti, a u Biljaci samo Turci(Citaci) i vlasti i gradjani iz Vranja uvek su favorizovali Biljacu na stetu Preseva. Ali se turske vlasti staraju sada da Arnaute sto vise zatucaju muhamedanskom verom ; s toga im svuda otvaraju turske skole i gotovo svuda po selima podizu dzamije. I sami Arnauti su u spoljasnjem zivotu fanatizirani muhamedanci. Narocito su takvi u pomesanim selima, gde ih druga, hriscanska, vera i narodnost veoma drazi”5
Do 1878. godine Presevo je bilo pod administrativnu vlast Vranja, koja po J.G.v. Hahn-u imala 1.ooo kuca bugara, 600 kuca albanaca muslimanske vere i 50 kuca roma.
I Feliks Kanitz uvideo smanjenje albanskog stanovnistva kada je prosao Leskovcem doznao je o 900 kuca albanaca sa 4.500 ljudi. Ali kada se vratio 1884. godine doznao je da je ostalo samo 15 kuca albanaca. Govori o albancima, kao i ostali pomenuti autori.
Tvrdim odgovorno da danas u Presevu ne zivi ni jedna porodica muhadzira is Juzne Srbije ili iz Bosne, osim mozda u Karadaku ili selima Preseva. Jedina Muhadzirska mahala koja zivi u Presevu :MAJANCA doseljena je iz Skopske Crne Gore.
Kada autor drugo dela knjige Svetislav Petrovic pise o Presevu kakvo ga ja pamtim dajem mu za pravo kada je rec o porodici Esadi, kao turske porodice, inace ostale porodice su albanske u Presevu, anako kako sam nabrajao u prvom mom clanku i ostajem pri onim tvrdnjama, koje sam izneo.
U delu knjige gde nabrajate srpske porodice od ulice do ulice, od sokaka do sokaka, predmet pisanja su bili srpske porodice a ne albanski kadrovi u skolama Preseva i zasto ste morali omolazavati postovanog i uvazenog profesora Mustafa Selimija. Stavili ste ga u isti kos sa stolarom i bojadzijom, u knjizi nema imena Mice Popovica koga poznajem i bio isto “kockar” ali sa fakultetom, tek ga spominjate u reagovanju. U kontekstu pisanja, niste trebali spominjati i profesora srpskog jezika i knjizevnosti, Mustafu Selimija, osim ako niste imali neki licni ili bratovljev motiv. Ne osporavam vasu tvrdnju da ste sa pojedinim kolegana albancima bili u dobrim odnosima.
U odeljku knjige o MEDJUNACIONALNIM ODNOSIMA ostajem pri mojim tvrdnjama, jer me autor ovog dela knjige nije demantovao ni o cemu, vec pise o tri-cetiri porodice,koje su dosle iz Albanije, koje naziva Albancima a ostale siptarske porodice. Poznate su takve teorije od ranije da nismo jedan narod, sa istim jeziko, kulturom, obicajima, i nacionalnim simbolima, vec da smo dva razlicita naroda : Albanci u Albaniji i Siptari u raznim krajevima Bivse Jugoslavije.

“Presevo je za vreme rata imalo kao okupatore Albance, Bugare i, u prolazu ka Grckoj, neko krace vreme, Nemce. Bugari su bili strah i trepet i Srbima i Siptarima, i veliki broj Srba, rodoljuba, nastradao je u bugarskim okupacionim kazamatima, medju kojima je za ovaj kraj bio poznatiji onaj u Kumanovu, o kome je vec bilo reci.”6
Presevo nikada u svojo istoriji nije imalo Albance okupatore, moguce je da su pojedini Albanci bili na strani okupatora i to je uopste poznato.
Dobro je poznato da je Italija kapitulirala 1943. godine, dok je Bugarska naredne godine kapitulirala. Presevljani, Albanci bojeci se odmazde i strahovanjima od ulaska pojedinih bugarskih i drugih jedinica, kao oslobodilacke, koje su se objedinile, u Presevu se organizovala lokalna uprava, sa predsednikom Adem Kamberi iz Preseva, iz Kamberske mahale, Ibrahim Kelmendi, presevlajnin iz mahale Mutisa, koji je bio zaduzen za organizaciju i operacionalizaciju stanovnistva i Liman Staneci iz Staneca Karadaka, za organizovanje prefekture. Ova je vlast lokalna je imala zadatak da organizuje odbranu Preseva, njena ognjista, domove. Ta borba i ta vlast je trajala od 9 septembra do 14 novembra 1944. godine. Ta borba je bila poznata kao odbrana Preseva I albanskog stanovnistva niz prugu Bujanovac-Presevo-Kumanovo od bugarskih jedinica, koje su se prikljucili jedinicama srskim i makedonskim. Ove licnosti nikad nisu bili na strani okupatora, bili su presevljani, Albanci ili Siptari, njihove familije zive i dobro su poznate u Presevu. Zvao se opstenarodni poznati otpor nekadasnjim bugarskim okupatorskim jedinicama. I uopste se ne radi o okupatorima Albancima. To je moj odgovor na pitanje odnosa Albanci-Siptari za vreme rata.
Pisanje o “siptarcicama”, siptarkama nije bilo potrebno, jer je pogrdno isto mi, kada bi smo pisali za srbe “shkau”, “shkite” i dr.
Na kraju Gani Ramadani, koji je izabran za sekretara sekretarijata unutrasnjih poslova bio je uvazeni i cenjeni profesor i gradjanin u Presevu, tada je bio zavrsio Visokuu politicku skolu, dok je pravni fakultet zavrsio posle smene od sekretara Sekretarijata u Pristini. Nije dobro reci za kolegu i prijatelja da je zavrsio pravni fakultet na volseban nacin(caroban ili tajanstven nacin), citiram autora : “… I na ovo mesto bio je imenovan Gani Ramadani, ucitelj koji je kao i mnogi drugi SIPTARI U ONO VREME, NA VOLSEBAN NACIN dosao do diplome pravnog fakulteta, koliko mi je poznato u Gnjilanu. Tog fakulteta ni tada pa nisada nema u Gnjilanu. Za sekretara je Gani Ramadani izabran na legalan nacin, glasanjem odbornici Skupstine opstine Presevo dali vise glasova Ganiju nego ostalim kandidatima, bilo je osim vas jos neko.Nemam komentara, neka citaoci sude.
I u ovom delu ostaju moje tvrdnje iste, posto autor knjige, drugog dela nije ih demantovao.

1.Tomislav i Svetislav Petrovic, Presevo, istorija i sudbina,(Uvod), Jagodina, 2009, str. 4
2.Tomislav Petrovic, Presevo, secanja i uspomene, Jagodina, 2008, str.115
3.T.P. Vukanovic, Presevo, Vranje, 1966, str. 7
4.Jovan Hadzi-Vasiljevic, Juzna Stara srbija, Presevska oblast, knj. II, Beograd, 1913, str. 133
5.Isto, str. 142
6.Tomislav i Svetislav Petrovic, Presevo, istorija i sudbina, Jagodina, 2009, str. 138


U Presevu, 17. decembra 2009. godine